Поштовани! Окупили смо се данас да бисмо се саборно и молитвено присјетили свих погинулих и несталих у Одбрамбено-отаџбинском рату. Оних којима дугујемо вјечну захвалност за слободу коју су извојевали заједно са својим саборцима. Због њих, као и због нас самих, дужни смо да ту слободу у миру бранимо и оставимо будућим генерацијама. Слобода о којој говорим зове се Република Српска.
И нисмо данас случајно баш на Озрену.
Ова планина симбол је страдања српског народа у протеклом рату.
Том страдању и егзодусу Срба са ових простора допринијела је НАТО агресија на Републику Српску која је отпочела баш на данашњи дан, прије 28 година.
Озрен је мјесто бола, патње и звјерских злочина почињених од припадника одреда Ел – муџахид.
Ти монструми – који су живјели хиљадама километара далеко од БиХ – данас се у Сарајеву поштују као хероји и браниоци.
А њихове жртве, озренске Срби који су овдје живјели вијековима, без имало стида и срама називају агресорима и злочинцима.
Ријеч је о потпуном одсуству сваке логике, морала, а и здравог разума.
Двадесет осам година након окончања рата, Република Српска још трага за 1646 несталих особа, војника и цивила, међу којима је више од 300 жена и дјеце.
Они нису број нити статистика, већ нечија дјеца, браће и сестре, очеви и мајке, чије породице заслужују да буду пронађени.
Процес тражења несталих лица српске националности је већ годинама толико мањкав, спор и сраман да апсолутно разумијем и бијес и огорчење њихових породица.
Ништа мање сраман није ни игнорантски однос Института за нестала лица БиХ према породицама несталих Срба.
Њихова је професионална и људска обавеза да једнако третирају све, а не да било кога фаворизују или игноришу на основу националне припадности.
Исти је случај и у многим другим институцијама на заједничком нивоу и против тога се на сваком мјесту боримо.
Управо је настојање бошњачких представника да приватизују институције БиХ кључни разлог њеног неуспјеха.
Претходних година водила сам бројне разговоре са представницима породица погинулих и несталих лица.
Дугогодишња борба коју воде, тражећи правду и своје најмилије, није само њихова, већ борба свих нас.
То је борба за достојанство и равноправност коју су српском народу и Републици Српској гарантовали Устав и Дејтонски мировни споразум.
То нам нико није поклонио, већ су се за то борили и изборили ваши најмилији.
Зато ћемо увијек бити уз вас и са вама.
Зато ваша борба никада неће бити само ваша, већ наша заједничка.
У институцијама Републике Српске, као и до сада, увијек ћете имати ослонац и подршку.
То јесте и наша институционална обавеза, али је, прије свега, људска дужност.
Хвала.
Извор: предсједниствобих.ба
