Лијеп је осјећај бити у прелијепој држави Казахстан. Али је, такође, лијепо и корисно бити у прилици да с другим учесницима размијенимо мишљења и гледишта о кључним питањима савременог свијета.
Посљедњих неколико деценија, посебно након завршетка Хладног рата, живимо у глобализованом свијету у коме је мултилатерализам један од прерогатива у међународним односима и збивањима, не само ради сарадње, него и ради превазилажења различитих изазова и пријетњи.
У овом новом оквиру сви учесници међународних односа, било да су то државе или други субјекти, снажно су упућени једни на друге и изразито међузависни. А тако нешто засигурно никад није постојало у досадашњем току људске историје.
Потпуно је логично да је, под таквим околностима, мултилатерализам постао уобичајени начин комуницирања и дјеловања у савременом свијету.
И такође је логично да је мултилатерализам створио „нова правила игре“ која сви морају да поштују.
Али у стварности то није увијек тако и доводи до стања у коме мултилатералне структуре постају алат, односно средство за остварење интереса и себичних циљева малог броја држава које имају највећу економску, политичку или војну моћ.
Али будимо искрени и кажимо да су се неке од највећих свјетских криза догодиле због немоћи мултилатерализма у рјешавању нагомиланих регионалних и глобалних проблема.
Политика моћи или силе, с једне стране, и политика демократског мултилатерализма, с друге стране, представљају двије супротне, међусобно непомирљиве крајности.
Спознали смо да функционалан мултилатерализам не може опстати без одговарајућих околности, без система мултиполарне равнотеже моћи, у коме ниједан актер нити више њих не би био у могућности да другима намеће властита правила и ставове и у коме би ниво међусобног поштовања и комуницирања био много виши од данашњег.
Зато се, у овако глобализованом свијету, неопходно вратити ка широј, универзалнијој платформи, а истовремено одржавати све облике регионалне сарадње.
Али је очигледно да су Уједињене нације, као глобална платформа, суочене са бројним препрекама у остваривању своје мисије и основне улоге.
Данас је очигледније него икад да не постоји „међународна заједница“ у смислу аутентичне колективне организације. Клима глобалног или међународног оквира је сувише поларизована да би могла да се посматра као једнообразно заједничко тијело.
Али ако истински желимо да ојачамо заједничке мултилатералне структуре, онда је неопходно да се поједини актери одрекну политике силе. Међународни односи су очигледно милитаризовани и, да бисмо такву ситуацију превазишли, потребно је оживјети дијалог и дипломатију.
То значи да појединачне државе не смију употребљавати нити злоупотребљавати регионалне и глобалне структуре да би другима наметали властите интересе.
Ја сам из земље која може да послужи као прави примјер како су неке земље злоупотријебиле мултилатералне структуре да би изманипулисале спровођење међународног уговора који је успоставио мир и уставни поредак у БиХ.
Након рата у БиХ (1992-1995.) и на основу поменутог уговора, основана је Канцеларија високог представника да подстиче и координише неке аспекте послијератних процеса. Супротно својој првобитној улози и дјеловањем изван својих овлаштења, ове стране дипломате у улози високих представника претворили су се у владаре који су узурпирали надлежности наших домаћих институција и наметали бројна законска акта, мијењали уставе ентитета, а чак и смјењивали изабране званичнике декретом и мимо законског поступка. Њихово стално присуство и сила коју незаконито спроводе створиле су околности под којима се БиХ третира као колонија.
Зато, међународни скупови и организације не смију бити играчка „великих“. Кад је ријеч о партнерству, партнерство би требало важити за све, а не за једне на штету свих других.
Посљедњих деценија свједоци смо бројних случајева у којима један актер или група актера покушава да обликује цијели свијет у складу са властитим интересима и циљевима. Велике силе се, по правилу, постављају супериорно и дјелују с позиције моћи.
Зато је кључна одговорност за садашње стање у свијету, као и за судбину мултилатерализма, на онима који дјелују с позиције моћи. Таквим понашањем они могу да доведу у опасност и на крају потпуно униште најважнија начела мултилатерализма. С друге стране, мале и слабије државе су далеко отвореније за дијалог.
Оно што данас уочавамо у мултилатералним структурама није ни близу заједничких вриједности и интереса.
Зато би се међународни скупови и организације морали преобликовати на такав начин да обезбиједе једнакост свих учесника.
Нажалост, двострука мјерила и лицемјерство дио су бројних мултилатералних токова данашњице.
Овај очигледан пораз мултилатералне геополитичке идеје нужно не значи да више нису потребни никакви облици мултилатерализма и међународне сарадње.
Било би опасно чак и помислити да нам више није потребна међународна сарадња и мултилатерални приступи. Напротив, они су веома потребни, али садашњи мултилатерални систем треба побољшати и оснажити да би био у стању да се носи са сложеним појавама у свијету који се муњевито мијења.
Неопходан нам је нови логичан и реалистичан програм који би окупио све актере унутар будућих мултилатералних структура, јер ће иначе мултилатерализам окончати у потпуној анархији. А управо то је оно што не желимо да се деси.
Izvor: predsjednistvobih.ba
